"Kako ćemo živeti zajedno?"
Da li će arhitektura i neposredno iskustvo zajednice preživeti kopernikansku revoluciju u praksi ljudske interakcije?
Sada je pojedinac postao samovoljni rukovalac svoje percepcije, a prostor samo jedan od mogućih ramova iskustva društvenog. Znajući to, smisleno je pitati se da li arhitektura ima mesta za svoj komentar u novom dobu civilizacije?
Uvereni smo da zajednica i neposredni kontakt ljudi povezanih istom svakodnevnicom, zajedničkim problemima u razmeri njihovih života i mogućnosti, jeste okvir u kojem arhitektura uvek ima svoju službu, a čovek svoju svrhu.
Zato smatramo da koliko god sva velika pitanja današnjice, traže tako velike i sveobuhvatne odogovore, tako se sada i od arhitekture iziskuje da ljude vrati jedne drugima. Odogovor ne može biti dat u tom okviru, a pod težinom realnosti da problemi koji su ljude otuđili imaju silu mnoštva. Arhitektonska praksa treba da prihvati da se dešava na drugom nivou, nivou jedne kuće, jednog ognjišta, pod jednim krovom. To jedno, je jedna ćelija zajedničkog života kojih ima mnogo. Svaka je sasvim unikatna i svaka traži svoj prostor, koji ako je zaista identitetski određen, svojim korisnicima nudi nadkvalitet svakom virtuelnom iskustvu, jer u sebi nosi sve one oniričke elemente neodoljive čoveku.
Zato smo mi našom postavkom želeli da istaknemo realan odnos današnjeg sukoba simulacije života te isukstva sa posebnom zajednicom, jednom i ličnom.
Virtuelni beskraj koji potire prostor kao trajnu izjavu i formatira ga u mnoštvo bledih opcija, prepoznali smo kao Zeleni zid. Filmsko platno, podloga koja prekriva i relativizuje sve, omogućava život kao izbor uloga i izgrađuje događaj van mesta. Tom negativcu današnjice , odlučili smo da suprodstavimo realan, mali scenario života konkretnih ljudi i konkretnog mesta. Takav sukob jeste tačan, a ishod dovoljno neizvestan da uzbudi posmatrača i navede ga da bude prisutan, što se danas ne podrazumeva.
Ceo paviljon je apstrakcija čistog virtuelnog lista, nulte tačke proizvoljnog univerzuma, koji obuhvata i napada centralnu tačku paviljona. To jezgro koje odoleva opštem potiranju je seme zajedničkog života, suživota ljudi. Najmanji sadržala života kao čina neposrednog, emotivnog, porodičnog kontakta ljudi.
Prvi kontat sa postavkom paviljona je skoro dvodimenzionalno iskustvo. Dve masivne siluete auditorijuma pritiskaju i guše sprva nedokučiv sadržaj zelenim platnom uvijene centralne zone. Potom imamo naizgled identičnu levu i desnu stranu, dva ista puta, koja vode u jedan ili drugi auditorijum. Tek tamo dolazimo u dodir sa varljivim ponudama virtuenih mesta, naizgled konkretnih i poznatih, zapravo tuđih i bezličnih.
U slučaju jednog, to su kadrovi ikoničnih scenografija filmova i serija gde je akcenat zajednica. One su ovde izvučene kao prostorne izjave koje komuniciraju sa svima, ali postaju nemušte u toj komunikaiciji, kada bivaju isprane iz konteksta svojih scenarija , simulacija života.
U drugom auditorijumu, imamo interaktivan model koji unosi posetioce u virtuelnu prostornu postavku i daje im pogled na njih same iz trećeg lica. To je još jedna virtuelna struktura koja poigravši se sa samim korisnikom, pita: ,, Da li je čovek postao samo još jedan od strukturalnih elemenata tog smulakruma života? “ Takvo pitanje treba da pogodi srž ljudskog ega i mobiliše ga u odbranu svoje uloge subjekta u životu. Tako iniciran ovim utiscima pojedinac je spreman da stupi u zonu gde smo zajedno.
Centralu zonu, okruženu agresivnim virtuelnim tendencijama, karakteriše njeno ugroženo egzistiranje. Parafrazira sveprisutniju nemoć i umanjen uticaj prostora na odvijanje aktivnosti. Ovakva nemoć oličena je upravo kroz tu, sve češću samo fizičku prisutnost korisnika prostora, dok je neposredno iskustvu u mnogome zamenjeno virtuelnim stvarnostima oličenim kroz razne digitalne sadržaje.
Usled ovako, po mnogome, opšte označenog odnosa, autorski tim odlučuje da kroz slučaj sela Žegar ovakavu postavku stvari premesti u kontekst stvarnog mesta i događaja. Ovakav zaokret u pristupu ističe važnost samih korisnika prostora, i njihove percepcije.
Naime, slučaj govori o dalmatinskom selu Žegar, razorenom u ratu 1995. godine, koje prolazi kroz proces vrlo spore i veoma svedene obnove. Ovakavu svedenost kakteriše ispunjenje egzistencijalnih uslova života (bezbednost i građanska prava, obnova domova i osnovne infrastrukture, socijalna davanja), dok je proces oživljavanja društvenih aktivnosti ostao neprepoznat.
Važnost ovog pitanja, godinama nejasno iskazivana, protkle godine prerasla je u jasno određenu nameru. Samoorganizovani meštani predvođeni nekolicinom entuzijasta, odlučuju osnovati društveni dom. Prostor zamišljen kao mesto okupljanja, prožimanja i upotpunjavanja života. Mesto zajedničkih pitanja i potreba. Od osnovnih (snabdevanje opštim namirnicama, zadružni oblik razvoja gazdinastava), preko kulturno-umetničkih (negovanja identiteta i tadicije meštana), do mesta susretanja i odvijanja javnih priredbi.
Između nekoliko devastiranih javnih zgrada, pažnja je usresređena na nekadašnji zdravstveni dom. Odabir je prvenstveno simboličan, i vođen činjenicom da je objekat sagrađen zajedničkim dobrovoljnim radom meštana davne 1938. godine. Pored toga, objekat pozicijom, površinom, i relativno dobro očuvanom konstrukcijom zadovoljava i druge zahteve.
Biva otkupljen od lokalne samouprave, i počinje se sa obimnim čišćenjem i uređem ruševine, kojem se meštani priključuju dobrovoljnim radom, i učešćem na razne načine. Predratni, sada širom Sveta raseljeni Žegarani prepoznaju značaj ovog procesa, i daju značajno učešće u finasijskom pokrivanju budućih radova[1]. Društveni dom danas predstavljaju zidine. Fizički prazan prostor ispunjen u mnogome intuitivnom nastojanjima meštana sela Žegar. Proteklog leta u prostoru bivaju organizovane dve izložbe, koje u jednoj ruralnoj, a pritom ratom opustošenoj sredini imaju veliki značaj. Okupljanja meštana su sve češća, i ovaj još uvek devastiran prostor ispunjavaju suštinom, oličenu kroz duhovnu i mentalnu prisutnost korisnika, koja predstavlja polazište za bilo kakav dogovor.
Prikaz slučaja sela Žegar zauzeo bi poziciju geometrijskog centra prostora paviljona, mada gotovo neprimetan agresivnošću poligona virtuelnih iskustava. Postavku bi sačinjavo prikaz krajnje apstrahovanog pojma kuće - četiri zida. Ovakva prostorna struktura za cilja ima da zastupa građeni prostor u opštem smislu, a ujedno i da parafrazira žegarski objekat vrlo pojednostavljene forme. Pored agresivnih formi auditorijuma, struktura se bori i sa bezličnim zelenim filmskim platno, zategnutim između poda i njihovih donjih ivica.
Ovaj prostor jedini bi imao direktno centralno osvetljenje korišćenjem pripadajuće površine krovne lanterne. Ostatak prirodnog osvetljenja bio bi blokiran, kako bi se naglasio karakter odsutnosti stvarnog u prostorima virtuelne realnosti. Položaj i nagib auditorijuma određuju sužavanje pripadajućeg prostora, što u sadejstvu sa načinom na koji je osvetljen, za svrhu ima upućivanje na arhetipski pojam ognjišta. Ovakavim pristupom želimo da apostrofiramo iskonsku važnost neposredne upućenosti ljudi na ljude, naspram drugih oblika prividne socijalizacije.
Struktura četiri zida bila bi iskorištena da se kroz kratakto objašnjenje društveno-geografskog konteksta, i izložbu fotografija trenutnih dešavanja u selu Žegar, kroz konkretan slučaj uspostavi odnos sa suprotnim dominantnim svetom zelene čistoće beskonteksutalne virtuelne ravni. Tada bi bilo jasno da se u našoj postavci mere dva pristupa životu i da samo u jednom arhitektura ima svoju reč, u istom u kom čovek ima svoje ime[2].
[1] Autorski tim aktivno je uključen u izradu projekta obnove objekta, i oprostranjenja iskazanih potreba meštana.
[2] Svi elementi mobilijara te centralne zone projektovani bi bili tako da u budućnosti budu upotrebljeni u samom Žegaru i tako od elementa jedne izložbe, elementi te zajedničke zone darovani su životom više. Stoga bi projektovanje njih bilo realan proces, a ne smulacija mogućeg.
биографије учесника:
Стефан Болић
Рођен у Београду 27. новембра 1992. године. Основне и мастер студије архитектуре завршио на Архитектонском факултету у Београду, смер архитектура. Ангажован у струци са тежиштем на пројектовању једнопородничних стамбених објеката.
Слободан Јевтић
Рођен у Крагујевцу. 28. марта 1992. године. Основне и мастер студије архитектуре завршио на Архитектонском факултету у Београду, смер архитектура. Активно ради на пројектовању породичних кућа, као тежишту професионалне праксе.
Милош Ушљебрка
Рођен у Београду 14. августа 1992. године. Основне и мастер студије архитектуре завршио на Архитектонском факултету у Београду, смер архитектура. Активно ради у струци, тренутноу Даблину.
